Procitam ja i poneki blog-post. Pa tako nadjoh jedan, kratak i sadrzajan o školi.
Ja u principu školu ne mrzim… samo neke njene elemente… ali tako je valjda sa svim stvarima. Smatram da je korisna i važna da ljude socijalizije i uvede u sistem u kome žive. A kako živimo, takve su nam i škole… i obratno…
Ipak, ne mogu a da ne primetim da su neke stvari dozrele za temeljnu refomu u pristupu, pa ‘ajde da i ja malo nabrajam i rasčlanjujem.
Dakle, žulja me sledece:
Beda u školama
Decu danas poveravamo na obrazovanje i vaspitanje ljudima koji su godinama sistemski ponižavani i u pojam ubijani u objektima koji su trošni i zapušteni. O hardveru ne bih sada ali ljudi u školama zaslužuju posebnu pažnju jer oni drže u rukama i uzroke i posledice stanja.
Ti dobrim delom ubogi entizijasti, i pored najbolje volje, nemaju ni stručnu ni materijalnu osnovu da organizuju svoj posao kako dolikuje i djacima se nametnu autoritetom znanja, stava i stila.
Teško je, u današnje vreme, pričati deci o dostignućima u bilo kojoj oblasti dok u ruci držis samo kredu. Deca nemaju u dovoljnoj meri razvijenu moć apstraktnog mišljenja kako bi kvalitetno primila takvu informaciju, tako da uglavnom cekaju da se ta farsa od predavanja završi i odu kući. Tamo već imaju svoje vredne sprave na kojima sa ponečim od toga zasta mogu da se sretnu ili da njima urade nešto o čemu na časovima mogu samo da razglabaju, ako im nije previše dosadno da zapale sa nastave.
Teško je, takodje, govoriti o uspešnom ispunjenju životnih ciljeva i moralu, nekome koga tata ceka BMW-om ispred škole. Pa onda iz kola zajedno mašu, dok profa u mokrim čizmama proklinje GSB.
Skotovi za katedrom
Pored dobrog dela nastavnika koji ipak odolevaju poniženju i iskušenjima profesije, ustoličile su se u školama i face koje su razvile odredjene tipove reakcija na opisano stanje. Na jednoj strani su tunjavi, metiljavi, nigde i nikom potrebni “predavači”, zapravo činovnici kojima je potpuno svejedno dal’ ih neko sluša, razume i da li je iko uopšte prisutan u prostoriji. Druga krajnost su potpuni idioti koji strahovladaju suludim kriterijumima, ne mareci ni za sta drugo osim za uzdizanjenje sopstvenog ega u očima isprepadane dece. Takvi su ustanju da se igraju sudbinama dece, primoravajići ih na promene smerova i škola i odustajanje od, inače ostvarljivih, ambicija, ne bi li se zaobišli manijakalni ego tripovi navedenih kabadahija. Znanje profesora treba da je jedan od faktora za rad u prosveti, najvažniji ali nikako jedini.
Navedene vrste spodoba obicno rade van plana i programa ili bar uz sopstveno tumačenje istog. To otvara svu silu posebnih mogucnosti za vanškolski tretman i manipulaciju dece kroz dodatne privatne časove ili trgovinu vezama i intervencijama.
Nasilje i kriminal
Danas u se školama, na žalost, ne možemo pouzdati u organizovanu zaštitu dece, čak ni od konkretne primene sile. Škole za to jednostavno nisu spremne, niti im se odobravaju bilo kakve mere i sredstva, osim umirivanja savesti dežurnim, uglavnom besposlenim, čuvarima i ponekad kamerama za post festum utvrdjivanje činjenica. O preventivi ili sankcionisanju teško da možemo govoriti. Ako je maloletnički kriminal toliko uzeo maha da ubija za novac, onda pretnje učenicima i nastavnicima, nisu za potcenjavanje. Očekivati da se oni sami protiv toga bore jednostavno nije realno.
Posledice su ekstremne traume dece u kritičnom periodu života i samorganizovanje roditelja sa neizvesnim rezultatima.
Politika u zbornicama
U naše škole je ušla politika, prava ili specijalizovana. U prosveti, generalno, besni niz lokalnih ratova koji se, kao i svuda, vode oko statusa i plena. Direktor je uvek samo ispostava ljudi iz senke i kao takav traži saradnike-poslušnike da bi mogao da sprovede ono što se od njega očekuje. Na njega nasrće klasična beskompromisna opozicija, trazeći načina da ga makne, ne bi li progurala sedam jedinica nekog lenjivca sa pedigreom ili ponudu za rekonstrukciju sale za fizičko, koja bi po ceni morala da ukljucuje i pozlatu na obručima za koševe..
Sve češce se pominje kvorum, savet za ovo ili ono… U priču se uključuju roditelji, kao pokriće za kadrovske sukobe unutar kolektiva. Roditelji sve manje brinu dal’ dete drži knjigu (i kakvu) a sve više o tome ko mu predaje i po čijem nalogu.
Tezge razne
Ništa lakše nego uzeti pare “za dobrobit naše dece”. Pod tim geslom po školama se prodaje sve: od privatnih časova, kvazi -literature i pribora pa do ekskurzija. Svake godine novi rečnik sa preporukom nastavnika ili 10 dana Pariza je nešto bez čega se, po mišljenju većine onih koji odlučuju, definitivno ne moze steći obrazovanje. Nadoknade za to su lišene svakog komentara a ako se za te pare ne dobije ni minimum, to lako biva zataškano. Kroz škole svi u prolazu, kako roditelji (platim i odem), djaci (bice bolje dogodine) pa i razne agencije (promenimo ime pa opet prodamo isto), tako da je veći problem kočiti akciju insistiranjem na razumu nego prepustiti se lavini želja i pretencioznih ambicija. Ko god od nastavnika hoće džabe da putuje, treba samo da sazove roditeljski i objavi da je spreman da se žrtvuje i lično povede grupu od desetak učenika u avanturu razgledanja ruševina Atine ili ulica Praga. Agencije obzbedjuje ostalo, od autobusa u kojima se spava do dnevnica za snalažljivog prosvetara i deo njegove famiije. Od roditelja se naravo ne očekuje da se brukaju i postavljaju nepotrebna pitanja.
A šta bi Drnch hteo? … Pa, evo, recimo, ovako:
Osnovno obrazovanje treba da bude upravo to - opismeniti i naučiti racun, pokazati sistem i mnoge mogućnosti. Usput mnogo pričati o moralu i forsirati toleranciju i zajedništvo. Rasplamsati maštu i igru. Obzirom da kroz tu fazu obavezno prolaze svi i svakakvi, bezbednost staviti na prvo mesto, u uzrastu dok se jos može kontrolisati.
U dalje faze obrazovanja uopste ne moraju svi, već samo oni koji bi zaista da se bave knjigom i veštinom i spremni su na saradnju sa sistemom, kako bi to postigli. Kriminogeni, asocijalni, lenji i glupi morali bi zato biti brzo i efikasno prepoznati i izdvojeni (udaljeni) iz škola da ne ometaju rad.
Škole bi deci trebalo da ponude kvalitetnu saradnju u pripremi da odgovore na zadatke, probleme ili upite raznih vrsta. To bi značilo sto direktniji zajednički rad profesora i djaka na postizanju uspeha. Testovi bi se odvojili od ličnosti ocenjivača i ne bi zavisili od raspolozenja i karaktera pojedinaca. Uspeh ili neuspeh mora da bude zajednički. Ako odeljenje ima 20 jedinica iz nekog predmeta, tu greška teško da je do onih koji sede u klupi, već je pre do lošeg predavača i on mora ravnopravno da deli posledice, sve do gubitka posla zbog nesposobnosti da osposobi.
Školovanje, na zalost, mora da ima svoju cenu, koja ce omogućiti sredjivanje i opremanje, kao i dostojanstven život nastavnika, u skladu sa nivoom sredine u kojoj rade. Realni planovi moraju biti napravljeni od strane škola i finansirani, u najvećoj meri, od strane države. Iz škola bi trebalo izbaciti sve vidove trgovine i pogadjanja gde je manipulacija decom, roditeljima, kadrom i parama neizbežna. Budžet škole, finansiran većim delom od strane države a ostatak (do 20%) od školarina, trebalo bi da bude u stanju da prati interes škola da obezbede dobre uslove i kvalitetan kadar, bez naknadnog moljakanja za doprinose za krečenje ili kompjuter. Time bi se stvarali uslovi za uspeh u nastavi, kao jedinom merilu kvaliteta i izlazak na dobar glas pa samim tim i interes dece za upis što bi se vrednovalo u institucijama sistema.
Insistiranje na susretu sa realnim životom treba, umesto kroz paket aranžmane pasivnog vodanja, sprovesti kroz aktivan pristup, koji bi za sobom ostavljao radove, sisteme i projekte, umetnička dela, kraća putovanja i poznanstva sa vršnjacima. U stvaranju a ne u konzumaciji potrošnih dobara i usluga, uče se tehnike se savladjivanja mnogih životnih prepreka.
Na ovakav način, do kraja bi stizali oni koji su u mogućnosti da kontinuirano rade i rešavaju zadato, pa bi kao takvi bili ocenjivani na ulasku u posao.
Usput bi otpali, najpre problematični i kriminalu skloni likovi o kojima treba da brinu druge ustanove sistema. Ostali, koji se na nekom nivou trke za obrazovaanjem zaustave, dotle treba da budu svesni da nijedan rad nije sramota. Na društvu je da tržištem rada obezbedi makar i skromnu ponudu za ukljucivanje u posao, u svakoj fazi života, a ne tek u 30, kad sa jedva, “na mufte”, zavrsenim faksom shvate da ce u zivotu voziti taksi, zato što su pedigrirani lenjivci pruzeli menadzment svega gde se novcanik vadi i organizuju se u skladu sa svojim svetonazorima.
I….. mog’o bi ja jos… al’ dosta je vala….
