Ocima biraj, s’ misha ne diraj

Ja ne priznajem ni blogovanje kao aktivnost, ni blogere kao  posebnu kastu. Svi smo mi obicni ljudi, sa svojim karakterima a ovo su nasi zapisi.

Samim tim, izvin’te, ne postujem nikakva pravila blogovanja… al’ zato karaktere pasionirano proucavam.

Sve bi bilo u redu da ne napisa veeeliko: KRADJA, pa ispod ubaci link – pravo na moj post!!?

Kaze, ukrao(?) sam sliku.

OK…

Prvi korak, obrisem pi’tije…oooodma! Obrisem ih i uzivo, a kamo necu virtuelno.

Da proverimo… kad u Google odaberes images, pa ga zamolis za “pihtije” on ti izbaci tanjire, da biras. Medju njima ove pi’tije, stoje na izvol’te i ponavljaju se vise puta.

Pi’tije lepe, slika solidna, format taman za vinjetu. Aj’, rek’o, ovu cu!

Ne pominje se ni grne, ni l’zhica, ni nista… Sve i da ‘ocu, nemam koga da pitam.

Pravo da kazem, ne zanima me ni da pitam. Nema tog tanjira za koji cu da trazim autorska prava. Za tanjire, samo kelneru placam.

U tekstu gde me proglasise za lopova, stoji da slika nije nigde zasticena i da slobodno moze da se koristi bez linka. Par redova ispod …isto to je, kako sam shvatio, zabranjeno ?!?

Ova konfuzija mi vec sapuce ponesto.

Sta postavim na javne servise na netu, to poklanjam. Zahvalan sam sto na taj nacin imam mogucnost da doprem do mnogo ljudi i jos zahvalniji ako ljudi primete nesto na cemu sam radio.

Tako je to sa nama, no-name zgubidanima. Dela stitimo, ako hocemo slavu ili ako bi da ih prodamo. Kad budem hteo nesto od ta dva, odradicu po pravilima, ne bloga, nego zakona i posla. Zastiticu prava i omoguciti odgovarajucu prezentaciju i dokumentaciju dela. Time cu izbeci da zvocanjem stvaram neprijatnosti ljudima koji su na moj rad obratili paznju.

Da sam uz post stavio stavio Warholove konzerve Campbell’s soup, znalo bi se cije su i niko mi ne bi zvocao. Andy je svoje delo uradio tako da niko ne misli na rezance, nego na njega.

Oni drugi moraju da viknu DRZ’TE LOPOVA kako bi izvirili iza pi’tija.

Ja onu sliku vise necu da koristim. Ne dam da mi iko pi’tije ogadi.

P.S. Da je autorka umesto komentara kojim me obavestava da sam lopov rekla: “Ja sam napravila ovo i slikala ga” od srca bi rek’o: svaka cast za klopu i fala za fotku. Ovako…

U pet, kod ringispila

Zvati na analogni sastanak personu koja ima blog je, u najmanju ruku, nonsens,  tim pre ako se prica vodi – o blogu.

Slozicemo se da su slikari najbolji kada pricaju svojim slikama, a ne – o njima. Ili bi bar tako trebalo da bude.

Van bloga, blogo-imajuci-pojedinci  su obicni gradjani/seljaci.. i mogu da teoretisu kao bilo koja druga grupa ljudi.

Blog je ono sto ih izdvaja u posebnu grupu, njihov nacin, speakers corner virtuelne zajednice.

U susretu, jedan na jedan, sa predstavnikom administracije, onaj-koji-ima-blog pristaje na tudja pravila igre. On mora bi da plati taksu i podnese zahtev za svako zvanicno objasnjenje ili odgovor na inicijativu. Ako to ne uradi, kao da nije ni trazio. Po pravilima igre, nikad nije odgovoran onaj koji nema objasnjenja i odgovore, nego onaj koji ne ispuni formu pitanja.

S druge strane, forma sastanaka i okruglih stolova, namece potrebu izrade raznih zapisnika o toku razgovora i inicijativama. Sarenilo ideja i stavova, nuzno trpi prethodno sredjivanje u glavi, blog-zna-kako, odabranih reprezenata zajednice, a zatim i filtriranje zapisnicara pre nego sto, ono sto ostane, po sistemu gluvih telefona, legne na papir. Takav zapisnik po pravilu bude sacinjen tako da ne obavezuje nikog.

Diskusija uzivo sa ljudima koji imaju blog, pa jos o upotrebi blog-a, je negiranje mozda najdemokraticnijeg medija koji danas imamo na raspolaganju. Pristajanje na retro-administrativne forme, priziva vreme kad su nas terali da tabele napravljene u Excel-u prekucavamo na pisacoj masini. Kao pisanje informatickih algoritama guscijim perom.

Blog, kao retko pozitivan rezultat primene drustvenog progresa, omogucava da svi, pred svima, mogu da kazu sve… i da procitaju odgovore.  Potrebno je samo da se svi zainteresovani uloguju i, otvorenog uma, zaplivaju blogo-prostorom.

Tax-free!

Tekovina

Prepadose me, pre neki dan, nekakvom anketom sa dnevno-politickim temama. Gde bas sad, kad sam resio da ostavim psovanje.

Jedno od plicusnih i uopstenih pitanja bilo je: Da li ste za ukidanje prenosa zasedanja skupstine?

Odma’ sam se setio svog jada koji kulja iz usta narodnih predstavnika i bedak koji me zadesi kadgod pokusam da se udubim u diskusije, te bez mnogo premisljanja, onako na prvu, rekoh da mi to u zivotu ni malo ne bi nedostajalo.

Narednih dana mi se vracala dilema, jesam li pogresio ili nisam? Tojest, bas me briga dal’ sam pogresio, nece niko da me ocenjuje, nego – sta je ispravno?

Sve mi se razjasnilo poslednjih dana, kad je izasao na videlo rasireni obicaj nasih manekena gluposti da prekinu rad kad nema kamera! Pored toga, ispade uobicajeno da nastupi nasih sprotista bez problema koriguju poslovnik kako bi oni, u ime naroda, na vreme mogli da se duvaju ako nasi pobede. Kad bi bar zaradjena lova iz raznih Grand Slam-arica isla u budzet, pa da razumem.

Necu da kazem da ono cime se skupstina bavi nije vazno. Naprotiv, veoma je vazno.

Medjutim, dragi narodni predstavnici za govornicu izlaze samo da bi na TV-u bili vidjeni kako, onako montirani u vaznost, deklamuju sta su ih naucili na partijskom. I tako sto puta, pa opet.

Za sve to, njihovo vreme, placamo ih regularno k’o prave glumce, iako statisti provereno manje kostaju. Sve za umetnost!

Nemam vise nikakvu dilemu.

Prenosi skupstine mogu da budu svrstavani u “tekovine revolucije” ali, obzirom na sadrzaj onoga sto u tim prenosima vidimo, pitam se dal’ je ikakve revolucije uopste bilo.

Televizijski minut je skup, cak i za mnogo pametnije prezentacije, pa, ako je vec dzabe, bolje da reprizraju neki dobar decji program.

Iz skupstine, naravno, treba da budemo obavesteni o svemu sto je novo i o svemu sto su se dogovorili. Cini mi se da bi za to bio dovoljan intermeco izmedju dva sitcom-a.

Slika nema veze, stoji mi tu pa da je sklonim negde i obrisem.