Nesto
Nesto ruzno se desilo.
Kad dodjes u takvu situaciju zapitas se gde i kada je nastala ta … pragreska..
Pitas se unazad… pocev od tog dana, pa do.. rodjenja.. mozda i dalje…
U kom trenutku su donete pogresne odluke?
Na kojoj raskrsnici smo pogresno skrenuli i nasli ste bas tu?
Da li sam morao tim putem, sa tim likom i tom pamecu…?
Odgovore trazim u ravnotezi. Izmedju zelja i okolnosti, izmedju ambicija i sposobnosti, razuma i osecanja, hedonizma i odgovornosti…
Ne dozvoliti neravnotezi da traje .. ne ici protiv sebe, ali ni ne prkositi svetu u kome zivis, jer niko nije ostrvo.
Kontinuirano odmeravanje i uravnotezavanje je modus vivendi. U svakom momentu imati – dobar razlog zasto.
Nesreca nas uvek zatekne nespremne.. ali i sama izvede do nekog izlaza… i to se mora sacekati.
Ako u svakom momentu spoznajes svoje razloge, u trenutku nesrece, neces se rasuti u kajanju i krivici. Imaces moc da vidis dalje staze…
Nesto ruzno se desilo i mnogo mi je krivo.
18 коментара »
Оставите коментар
-
Недавно
-
Везе
-
Архиве
- јун 2009 (1)
- мај 2009 (2)
- април 2009 (4)
- март 2009 (5)
- фебруар 2009 (3)
- јануар 2009 (2)
- децембар 2008 (1)
- новембар 2008 (5)
- октобар 2008 (1)
- јул 2008 (1)
- јун 2008 (2)
- март 2008 (2)
-
Категорије
-
RSS
RSS уноса
RSS коментара
Kajanje je zaludan posao jer vreme ne moze da se zavrti unazad i ko zna da mozda moze sapleli bismo se na istom mestu, najverovatnije.
Oprosti sebi, mi i lepe stvari docekamo nesrpemni i nemamo pojma sta cemo sa njima.
Ravnoteza jeste modus vivendi ali kad bi sve zavisilo do nas… pri tome ne verujem u visu silu koja nam mrsi racune, nasa ravnoteza cesto nije ravnoteza nekih drugih ljudi.
Kako rekoh, ponekad je potrebno prilicno vremena da srecni trenuci sazre u nama, isto tako je potrebno i nesrecnim i ruznim trenucima. Iz neke druge perspektive ne izgledaju tako ruzni i nepopravivi.
Ja htedoh nesto slicno,ali ne umem ovako kao ti. Ne znam sta da kazem. I meni je zao. I uplasena sam.
Jedino znam da je vreme nas i neprijatelj i saveznik.
Isto znam da svaka medalja ima dve strane, kao sto i mi imamo dva oka.
Cekati da prodje i ici dalje, drugacije ne moze.
Niko nije savrsen i svako gresi…prirodno je.
Nikada nisam mogla da poverujem da su i takve nesreće deo neke opšte ravnoteže. Za mene je ovo čista tuga i besmisao. Krivo mi je da boli.
I meni je mnogo krivo………
Ostaje nam samo nada i najvece zelje da sve bude dobro detetu pa i roditeljima! Zao mi je strasno, jer znam kroz sta prolaze.
Sa ružnim stvarima retko ko može da se nosi lako. UVEK je teško i uvek sebi postavljaš pitanja na koja redovno nemaš odgovora.
„šta god da uradiš u životu –
pogrešio si – ako si pesimista ili
u pravu si – ako si optimista.
Nisam mislio na ravnotezu izmedju srece i nesrece. To je presiroko za ljudski zivot. Govorio sam o ravnotezi faktora, na koje reagujemo svojim odlukama i zivotnim izborima.
Nepravde i nesrece nas cekaju na svakom od puteva ali ako dobro izvagamo faktore kod donosenja odluka, onda smo smireniji kad se suocimo sa onim sto nam je na izbranom putu.
Inat, pohlepa pa cak i over-pride (ne znam bas kako da kazem ovo na srpskom) zamagljuju sagledavanje ravnoteze i opasni su kod odluka o zivotnim stvarima.
Kad smislis kako se kaze na srpskom, mozemo da pricamo
@Grineta: Ponosa covek mora imati, ali treba ga realno bazirati.
Znas postoji ono, „ma necu ja to pa makar…“ … i promenis smer…
Kad te muka snadje na tom putu, onda pomislis: „jbg. dal’ sam bas morao…“ To je taj over-pride.. prekonuzni-ponos… koji bi se mozda mogao podvesti i pod inat.
„Mudrost dolazi uvek prekasno, tako da nam preostaje samo kajanje.“, reče neko. To je realno tako, ali po meni za kajanje nema mesta, jer ono ništa ne menja. Samo nam bude još teže. Tako smo sazdani da nismo pripremljeni za život i koliko god iskustva da imamo, nikada ne budemo spremni. Jbga, tako je, samo vreme leči sve.
…neke dogadjaje dozivljavam licno i mnogo mi je tesko…
imam dosta teskobnih trenutaka ova dva poslednja dana, pa mi se stvorio kao neki „kamen u želucu“, a on se nekako penje prema srcu i boli užasno…sad sedim ,čekam, radim nešto da ne mislim, a vreme će presuditi i dovesti stvari u podnošljivu ravan, da može da se diše
Nema tu logike, desi se kad se najmanje nadas,udari te ko stena po sred glave.Strasno je zaista, neshvatljivo, da se tako nesto dogodi nekome koga znas, nekome do koga ti je stalo. Mozemo jedino da se nadamo da ce sve biti u redu, da posledice nece uzeti danak, i da ima snage da se izbori do kraja sa tom strahotom. Sta da kazem, drzi se draga.
Da, moj prvi komentar je napisan bez poznavanja tog ružnog. Sad kad znam, samo mi je teže da napišem komentar, čak i običnu podršku i želju da ishod bude najsrećniji.
Na mnoge stvari loše ili dobre koje nam se dese ne možemo da utičemo. Splet okolnosti i sekunde koje menjaju život zapravo ga i čine.
A šta je sekunda naspram celog života?
I pitanja, pitanja bez kraja …
—————–
Juče smo vozili na 10m od automobila ispred, u nameri da ga pretekenemo, čkali smo da prođe autobus koji nam je išao u susret. A onda je izleteo auto, kao crna mrlja. Kao senka. Provukao se na milimetar između auta ispred i busa. Prošao je u treptaj oka, u jednoj jedinoj sekundi.
Ta sekunda nas je spasila. I nismo imali uticaja ni na zaplet, ni na rasplet … samo ostaneš bez vazduha …
—————–
Mora da bude u redu! Jednostavno – mora!
ne znam šta se desilo, ali se nadam da je sve ok i da si ti ok . . .
Ma, Ok sam ja. Fala na brizi.
Pisem o tome sta me muci kad se sretnem sa necim tesko ispravljivim.
Biće ispravljeno, vidi mejl