Volonteri svih zemalja, laku noc!

Nacisto me sludjuju novogrupisani praznici. Termine vise ne znam kako treba i nikako da pohvatam i poredjam prioritete. Jos se zguraju jedan verski i jedan nevernicki pa moram strogo da pazim kome sta cestitam.

Nedelju-dve se razvlacimo oko stolova, koktela, poseta, uranaka… Obavlje se redovno kalendarsko ljubljenje zapostavljene rodbine a mobilni operateri se razbiju od SMS-ova.

Posebna prica suocavanje sa potpuno besmislenim razmimoilazenjem svetskih kalendara. Ako strane firme rade – mi praznujemo a ako oni praznuju mi… nesto spojimo pa opet ne radimo… Ustvari, ne rade samo oni od kojih nesto zavisi. Mastiljari ostanu da dezuraju, da se izvinjavaju i da jedni druge glodju za pare…

Nasa mala volonterska zajednica se priprema da uskoro, jos jednim pandemiolikim pomorom prasadi, licemerno obelezi Prvi maj, praznik rada, koga jedva da imamo dovoljno za ‘leba…

Za ovaj svecani dan imam skromnu ali specijalnu zelju. Radnim danima, razumljivo, moram da ustanem rano, al’ **biga, posebno se razjarim kad se i za vikend izbecim k’o kokot! Onda se do podne na prstima muvam po kuci da me moji jos i ne nagalame, onako krmeljivi…

Za ovaj veliki dan, kad svi revolicionari budu ustali i pohrlili na ozelenela polja da igraju odbojku, slusaju govor, jedu pecenje i piju vocni sok (prevreli).. zeleo bih da zrtvujem prvomajsku udarnicku plaketu… i da se svecano odvalim od spavanja!

I da sanjam nesto dekadentno… hedonisticki…

Caramba!

Eeeebgabash! Covek se osakatio.

Ne znam prosto sta da kazem ni sta da mislim.

Koja muka treba da te natera da krenes u samodestrukciju?

Vestina koju nikako da naucim je da umem da nastavim dalje. Vezbam to uporno stalnim podvlacenjem nekakvih crta… pod pluseve i minuse. Svi veliki igraci sa kojima sam radio znali su da ogranice gubitak, otresu, blato i pocnu ispocetka.

Voleo bih da umem da se snadjem, onako robinzonski… da se prehranim od parceta ledine i svojih deset. Tuzno je to sto uopste tako moram da razmisljam u svojih xx(x) godina ucenja i rada iza sebe… Ali sta ces, svi tako, pa i ja..

Narod treba radno opismeniti… da nikad ni ne dodje u situaciju da im neko duguje pedeset plata. Kako neki gazda moze da duguje tolike plate? Kakav je to gazda? Ako mora da plati porez, treba najpre da moze da da i plate… Ako to ne moze, treba ga treci mesec zatvoriti, ne cekati da se od jadnih zaduzi…

Kad jednom vidi da moze da prodje dzabe, odmah izbaci opciju placanja… uostalom idite u Maksi pa pogledajte svu onu robu, koju dzabe uzimaju da bi nam prodali. Moze im se…

Ministri rada i socijalne politike, odsada pa zauvek, treba da budu duzni uce radni narod: “Draga naciJo, zajebi volontiranje! Nemojte ici na posao ako vam ne plate!”

Ima ljudi koji to jednostavno ne mogu da prihvate i pucaju po savovima. Ova drzava bi trebalo da zastiti takve ljude od njih samih jer i oni su prirodni resurs i treba da ih cenimo.

Setio sam se filma “Zivot je lep” sa fenomenalnim Robertom Beninijem… romanticna prica o plemenitom coveku koji svog malisana provodi kroz pakao logora…bajkom, vizijom… Mozda nismo toliko dobri kao Benini, da svoju muku tako uvijemo…ali nemojmo zrtvovati svoje prste.. kome? Trebaju nam ti prsti za nasu decu…

Mehanizmi opsene i skrivanja istine su svuda isti. I njih uvozimo od razvijenih. Nakon stupidne Coca cola cmarolike ljubilice, u jeku krize, iz prekookeanskih sarenih info-kutija nam servirase novu – plashilicu.

Odluceno je da cemo u narednom medija periodu umrirati od gripozne krmetine!

E pa, zabole me! Kad nisam rikn’o od onolike peradi sto se izvrtala po Aziji, ni od ona dva overdozirana labuda kod nas, sad treba da se bojim meksikanskih prasica na Coldrex-u!!?!

Nema od toga nista. Nasi prasci ne stignu ni promaju da u’vate.. odma’ im uvalimo motku u *upe il’ jabuku u usta. Upravo smo, ovako bedni zavrsili sa postuskrsnjim svinjocidom i sad treba da ocekujem da za prvi maj zadenemo po praziluk u dzep i salatu u aktovku – sto je sigurno, sigurno je!

Al’ mora da se drzi neka tenzija, da ne mislimo na zasto ujutro krecemo u dobrovoljacki kolektiv. Zato, prepustite problem zaostalih plata goluzdravim ministarskim strucnim savetnicima i njihovim usminkanim medija spinerima… Vrebajte po ulicama prasice sa sombrerom i dobro pazite da vam neko, za praznik volontera, ne uvali gudu iz gepeka lade sa meksikanskim tablama!!

Od Silvane do Nirvane

Ne drzi me jedna muzika… ne drzi me jedna knjiga…

Kad coveku ide dobro onda stvari idu redom… zna se, sad radim ovo, uradim i idem dalje… Kad nesto nece, onda ne zavrsavas posao, nego odlazes i pocinjes sledeci… pa jos jedan, pa se vracas, pa sve tako…

A zapoceto pa nedovrseno gubi ukus. Zamisli da peces gibanicu, pa prekines, pa nastavis popodne… kakva bi to glibanica bila? Citam trenutno tri knjige, razlicite… citam ih ne pamtim otkad… na trecoj stranici, svetlo mi se ugasi, samo… Posle deset minuta natezanja, predam se i formalno, pritisnem prekidac i okrenem se na stranu…

A tek zvuci! Sacuvaj boze… Cini se da je u ovom momentu za mene najbolje prepustiti se radiju. Svi ti muzicki urednici bar imaju neku temu… Ja najpre stojim citavu vecnost ispred police sa diskovima, pre nego sto pod misku uzmem bar pet… ovih komprimovanih… Zamislite samo da je vreme vinila, pa dohvatis jedno 70-100 ploca i poneses do gramofona… redom, od Silvane do Nirvane…

Jeb’o diskove! Za mene je sad neki strip i onaj tranzistor, sa baterijom od 4,5V… velikom k’o cigla, prikacenom sa strane gumicom za tegle… Nemam ni sliku da vam pokazem.. ko se seti, setio se!

Prolecni, non-urban post

Zasto uopste da pokusavam da budem urban u prolece?

U drugo doba godine jos nekakouspevam da se kontrolisem, ali kad ovako krene da buja, iz mene izbije sve ruralno i organsko… a ima ga, da se i sam iznenadim.

Izlozbe, koncerti, kancelarija… Ma beeeeziii!!! Vuce me tlo….

Ovih dana, hebe mi se zivo za luxury cars… Lozim se na one traktorcice i zamisljam kako se vozam izlokanim putevima kroz sumu, sve do neke blatnjave kolibe gde secem koprivu da pravim jelo u koje umacem presnu pogacu.

U gradu, ne mogu da me odvoje od neke poljoprivredne apoteke. Merkam sarena creva za zalivanje, testere i moticice… bastenske garniture i rostilje… Pojma nemam sta bih s njima ali mnogo lepo deluju. Ostavljaju utisak kako se njima pomaze nesto zaleno, sveze, zivo i ukusno!

Ovo je jedino doba godine u koje mi se kompjuter jedva uklapa. Tastatura deluje odbojno i nevaspitano u poredjenju sa pupoljcima u zardinjeri.

Ako bih nesto i pisao, cinio bih to kratko, par reci stapom po vlaznoj usitnjenoj zemlji…

Prolece je blagodet… Cak je i u Beograd tada… najbolji…