Volonteri svih zemalja, laku noc!

Nacisto me sludjuju novogrupisani praznici. Termine vise ne znam kako treba i nikako da pohvatam i poredjam prioritete. Jos se zguraju jedan verski i jedan nevernicki pa moram strogo da pazim kome sta cestitam.

Nedelju-dve se razvlacimo oko stolova, koktela, poseta, uranaka… Obavlje se redovno kalendarsko ljubljenje zapostavljene rodbine a mobilni operateri se razbiju od SMS-ova.

Posebna prica suocavanje sa potpuno besmislenim razmimoilazenjem svetskih kalendara. Ako strane firme rade – mi praznujemo a ako oni praznuju mi… nesto spojimo pa opet ne radimo… Ustvari, ne rade samo oni od kojih nesto zavisi. Mastiljari ostanu da dezuraju, da se izvinjavaju i da jedni druge glodju za pare…

Nasa mala volonterska zajednica se priprema da uskoro, jos jednim pandemiolikim pomorom prasadi, licemerno obelezi Prvi maj, praznik rada, koga jedva da imamo dovoljno za ‘leba…

Za ovaj svecani dan imam skromnu ali specijalnu zelju. Radnim danima, razumljivo, moram da ustanem rano, al’ **biga, posebno se razjarim kad se i za vikend izbecim k’o kokot! Onda se do podne na prstima muvam po kuci da me moji jos i ne nagalame, onako krmeljivi…

Za ovaj veliki dan, kad svi revolicionari budu ustali i pohrlili na ozelenela polja da igraju odbojku, slusaju govor, jedu pecenje i piju vocni sok (prevreli).. zeleo bih da zrtvujem prvomajsku udarnicku plaketu… i da se svecano odvalim od spavanja!

I da sanjam nesto dekadentno… hedonisticki…