Fenomen je moguce pratiti jos od najranijeg zivotnog doba. Lokalni musavi agresivac pridje maminom detetu i najavi: “Sad si *eb’o cvorka!”, pre nego sto pocne da mu zavrce ruku…

Kasnije se, doduse nezvanicno ali vrlo efikasno ova situacija provlaci kroz manje-vise sve zvanicne institucije… U skoli: ”Pismeni! *ebali smo cvorka!”… u armiji: “Ako te zastavnik u’vati da spavas na strazi, *eb’o si cvorka!” Cak i u braku, gde bi sve trebalo da bude jasno, zalomi se poneki cvorak intercourse…

Kadgod je neka frka, prva reakcija bude – kresnuti cvorka. I samo njega! Bez obzira na pol, rasu, starosnu ili socijalnu kategoriju…. Svima jedino cvorak resava problem.

Logicno bi bilo da se napravi makar osnovna podela: zenske da udare po orlovima, kikirezima i dzivdzanima… a muski da se, kao sto je u normalnim okolnostima red, drze droplji, gusaka i sheva…

Jok bre! Svi u frci – *ebu cvorka… ako ih u’vate.

E, bas ta klauzula, “ako ih u’vate”, sacuvala je, kako-tako, ovu cenjenu pticu da kroz vekove ne izumre u mukama. Verujem da su mu se zivci vec dobrano istanjili. Kriza cini svoje…  Ne bi me cudilo da ovih dana i on prsne i krene da uzvraca udarce.  Obzirom da ima krila, ionako previse rabljeno, secenje prstiju u znak protesta je bezveze metod… i ne daje neke trajne, pozitivne rezultate.

Mozda jedno jutro procitamo u novinama:

“Pomahnitali cvorak napravio masakr u vozilu gradskog saobracajnog prevoza!

Iz dobro obavestenih izvora saznajemo da je, nakon privodjenja u policijsku stanicu, priznao pocinjeni zlocin i kao povod naveo nagomilanu seksualnu frustraciju. Odredjena mu je mera zadrzavanja u specijalnom kavezu Vrta Dobre Nade, do zavrsetka vestacenja ornito-psihologa (specijalizacija u toku).

Privedeni cvorak najavio protest i odbio da konzumira zrnastu hranu, zahtevajuci da mu odmah ne bude vracen mp4 plejer sa erotskim sadrzajem, oduzet prilikom privodjenja.”

Nisam gledao, mozda je ovo vec odjutros druga vest u Kuriru… Naslovne strane i duplerice su ionako uvek rezervisane za visoku politiku.

Ne znam bas najbolje kako cvorak danas izgleda, obzirom da, spletom srecnih okolnosti, dugo nisam zloupotrebljavao njegovu muku, zato nisam hteo da rizikujem sa slikom. Stavljam ovu, za koju pouzdano znam da predstavlja Cvorka, vidite ga kako u pozdini stoji zamisljen nad svojom sudbinom.

Em budem lep.. dobro, ne bas lep, al’ bar pristojan…em mogu da ga skinem kad treba.

Tako je i sa gacama, sluze ti dok ne zatreba da skines. Ako se desi da to zatreba – jos bolje! Nego, odlutah od teme… koju nisam ni imao..

Dakle, u zao cas upalim televizor i lepo vidim pisu ona slova sto trce… Kaze, tries’ stepeni danas! Uuuu! Batalim sak’o odma!

A tvrdo sam se zarek’o da necu da gledam televizor ujutro… ni uvece.. ni nikad.. Mog’o sam lepo da odem na jogging, pa se istusiram, pa se namirisem, obucem se k’o igzekjutiv… bog da me vidi, gazda da me plati…

Cim ovako uprzi, odma’ krenu ranoletnje sheme. Svi vabe… da posedimo ovamo, da zalijemo onamo… Meni, brate, danas uopste… ali uopste… nije do objekata. Sedim u ovom mom podrumu i mrznem se. Usta mi poplavela…

Jedva cekam da se zavrsi radno vreme i da odem kuci… da sipam jednu, svojerucno!

Ovih dana imam samo jedan glas

Pisem samo na jednu adresu

Udaram u samo

Jednu tanku zicu.

Mislim, odjeknuce..

Pogodice, sve se nadam

Pokrenuce, zamislice..

iz praznine jeku isterace.

Ako ne, tad nista… nikog, takoreci

Znaci normalno, zvuci poznato

Regularno znaci… mnogo svrhe nema…

Otprilike, kao sto je  i do sada bilo.

Nedelju-dve se razvlacimo oko stolova, koktela, poseta, uranaka… Obavlje se redovno kalendarsko ljubljenje zapostavljene rodbine a mobilni operateri se razbiju od SMS-ova.

Posebna prica suocavanje sa potpuno besmislenim razmimoilazenjem svetskih kalendara. Ako strane firme rade – mi praznujemo a ako oni praznuju mi… nesto spojimo pa opet ne radimo… Ustvari, ne rade samo oni od kojih nesto zavisi. Mastiljari ostanu da dezuraju, da se izvinjavaju i da jedni druge glodju za pare…

Nasa mala volonterska zajednica se priprema da uskoro, jos jednim pandemiolikim pomorom prasadi, licemerno obelezi Prvi maj, praznik rada, koga jedva da imamo dovoljno za ‘leba…

Za ovaj svecani dan imam skromnu ali specijalnu zelju. Radnim danima, razumljivo, moram da ustanem rano, al’ **biga, posebno se razjarim kad se i za vikend izbecim k’o kokot! Onda se do podne na prstima muvam po kuci da me moji jos i ne nagalame, onako krmeljivi…

Za ovaj veliki dan, kad svi revolicionari budu ustali i pohrlili na ozelenela polja da igraju odbojku, slusaju govor, jedu pecenje i piju vocni sok (prevreli).. zeleo bih da zrtvujem prvomajsku udarnicku plaketu… i da se svecano odvalim od spavanja!

I da sanjam nesto dekadentno… hedonisticki…

Ne znam prosto sta da kazem ni sta da mislim.

Koja muka treba da te natera da krenes u samodestrukciju?

Vestina koju nikako da naucim je da umem da nastavim dalje. Vezbam to uporno stalnim podvlacenjem nekakvih crta… pod pluseve i minuse. Svi veliki igraci sa kojima sam radio znali su da ogranice gubitak, otresu, blato i pocnu ispocetka.

Voleo bih da umem da se snadjem, onako robinzonski… da se prehranim od parceta ledine i svojih deset. Tuzno je to sto uopste tako moram da razmisljam u svojih xx(x) godina ucenja i rada iza sebe… Ali sta ces, svi tako, pa i ja..

Narod treba radno opismeniti… da nikad ni ne dodje u situaciju da im neko duguje pedeset plata. Kako neki gazda moze da duguje tolike plate? Kakav je to gazda? Ako mora da plati porez, treba najpre da moze da da i plate… Ako to ne moze, treba ga treci mesec zatvoriti, ne cekati da se od jadnih zaduzi…

Kad jednom vidi da moze da prodje dzabe, odmah izbaci opciju placanja… uostalom idite u Maksi pa pogledajte svu onu robu, koju dzabe uzimaju da bi nam prodali. Moze im se…

Ministri rada i socijalne politike, odsada pa zauvek, treba da budu duzni uce radni narod: “Draga naciJo, zajebi volontiranje! Nemojte ici na posao ako vam ne plate!”

Ima ljudi koji to jednostavno ne mogu da prihvate i pucaju po savovima. Ova drzava bi trebalo da zastiti takve ljude od njih samih jer i oni su prirodni resurs i treba da ih cenimo.

Setio sam se filma “Zivot je lep” sa fenomenalnim Robertom Beninijem… romanticna prica o plemenitom coveku koji svog malisana provodi kroz pakao logora…bajkom, vizijom… Mozda nismo toliko dobri kao Benini, da svoju muku tako uvijemo…ali nemojmo zrtvovati svoje prste.. kome? Trebaju nam ti prsti za nasu decu…

Mehanizmi opsene i skrivanja istine su svuda isti. I njih uvozimo od razvijenih. Nakon stupidne Coca cola cmarolike ljubilice, u jeku krize, iz prekookeanskih sarenih info-kutija nam servirase novu – plashilicu.

Odluceno je da cemo u narednom medija periodu umrirati od gripozne krmetine!

E pa, zabole me! Kad nisam rikn’o od onolike peradi sto se izvrtala po Aziji, ni od ona dva overdozirana labuda kod nas, sad treba da se bojim meksikanskih prasica na Coldrex-u!!?!

Nema od toga nista. Nasi prasci ne stignu ni promaju da u’vate.. odma’ im uvalimo motku u *upe il’ jabuku u usta. Upravo smo, ovako bedni zavrsili sa postuskrsnjim svinjocidom i sad treba da ocekujem da za prvi maj zadenemo po praziluk u dzep i salatu u aktovku – sto je sigurno, sigurno je!

Al’ mora da se drzi neka tenzija, da ne mislimo na zasto ujutro krecemo u dobrovoljacki kolektiv. Zato, prepustite problem zaostalih plata goluzdravim ministarskim strucnim savetnicima i njihovim usminkanim medija spinerima… Vrebajte po ulicama prasice sa sombrerom i dobro pazite da vam neko, za praznik volontera, ne uvali gudu iz gepeka lade sa meksikanskim tablama!!

Kad coveku ide dobro onda stvari idu redom… zna se, sad radim ovo, uradim i idem dalje… Kad nesto nece, onda ne zavrsavas posao, nego odlazes i pocinjes sledeci… pa jos jedan, pa se vracas, pa sve tako…

A zapoceto pa nedovrseno gubi ukus. Zamisli da peces gibanicu, pa prekines, pa nastavis popodne… kakva bi to glibanica bila? Citam trenutno tri knjige, razlicite… citam ih ne pamtim otkad… na trecoj stranici, svetlo mi se ugasi, samo… Posle deset minuta natezanja, predam se i formalno, pritisnem prekidac i okrenem se na stranu…

A tek zvuci! Sacuvaj boze… Cini se da je u ovom momentu za mene najbolje prepustiti se radiju. Svi ti muzicki urednici bar imaju neku temu… Ja najpre stojim citavu vecnost ispred police sa diskovima, pre nego sto pod misku uzmem bar pet… ovih komprimovanih… Zamislite samo da je vreme vinila, pa dohvatis jedno 70-100 ploca i poneses do gramofona… redom, od Silvane do Nirvane…

Jeb’o diskove! Za mene je sad neki strip i onaj tranzistor, sa baterijom od 4,5V… velikom k’o cigla, prikacenom sa strane gumicom za tegle… Nemam ni sliku da vam pokazem.. ko se seti, setio se!

Zasto uopste da pokusavam da budem urban u prolece?

U drugo doba godine jos nekakouspevam da se kontrolisem, ali kad ovako krene da buja, iz mene izbije sve ruralno i organsko… a ima ga, da se i sam iznenadim.

Izlozbe, koncerti, kancelarija… Ma beeeeziii!!! Vuce me tlo….

Ovih dana, hebe mi se zivo za luxury cars… Lozim se na one traktorcice i zamisljam kako se vozam izlokanim putevima kroz sumu, sve do neke blatnjave kolibe gde secem koprivu da pravim jelo u koje umacem presnu pogacu.

U gradu, ne mogu da me odvoje od neke poljoprivredne apoteke. Merkam sarena creva za zalivanje, testere i moticice… bastenske garniture i rostilje… Pojma nemam sta bih s njima ali mnogo lepo deluju. Ostavljaju utisak kako se njima pomaze nesto zaleno, sveze, zivo i ukusno!

Ovo je jedino doba godine u koje mi se kompjuter jedva uklapa. Tastatura deluje odbojno i nevaspitano u poredjenju sa pupoljcima u zardinjeri.

Ako bih nesto i pisao, cinio bih to kratko, par reci stapom po vlaznoj usitnjenoj zemlji…

Prolece je blagodet… Cak je i u Beograd tada… najbolji…

Coveculjak nije zatvorio usta naredna 23 minuta.

Lose vreme al’ gura se.    Jedva stig’o… ali nije mu zao.. doneo… jedva sacuvao.   Mnooogo se trazi, sve razdelio, sem ove jedne!    Nema veze sto ona nije tu, znamo se… samo potpisem.

Odma cim legne prva uplata mozemo da kupimo. Mnogo se isplati, vec sesti put bude upola cene..evo ovde i pecat ako moze. Tu!

STOJ! Aj’ sad polako…

S kim god da si se dogovorio, toga sad nema.

Ne potpisujem nista.

Sad zurim i polazim.

Dovidjenja!

Dobrodobrodobro… sve u redu..ma, nije problem!    Doci ce opet! Ako ostane, al’ on ce da cuva do sutra, da mu javim… mnoooogoo se trazi.. ovo samo za nas…

Dovidjenja!!!!     Phuuuu… ja da znam ovako, prod’o bi Deltu Miskovicu…

Ujutro kazem, trazio te neki, takav i takav…

Jaooo.. sto je on dosadaaan! Dobro sto nisam bila tu. Ma kakav dogovor! Ne pada mi bre na pamet! Ako mi treba imam ja gde i kako da nabavim…

Dve nedelje kasnije, prilazi mi dok doruckujem. E, ako ‘oces da ides u pozoriste… Imam tu neku karticu.. tri’es’ posto popust.. doneo onaj..’ebiga..

Nisi valjda??!?!? (jebemti, ispada mi iz usta….!) Vidim gleda me nekako…znam taj pogled…njega imaju kad su se kajale jos dok su pristajale!

Pored toga ne citam ni zakone. Svaki sledeci odsece malo moje slobode i da preda je nekom drugom. A i dosadni su…

Zbog toga zivim oprezno. Pazim sta i kome pricam, pazim sta slusam… to pogotovo! Ne prelazim ulicu skoro nikad. Dosta mi je ono sto nadjem na svojoj strani.

Moram tako… poostrili kazne,covece! Za prolazak kroz crveno ide do smrtne!!!

Pistolji vise nemaju ni kocnicu ni okidac. Rade na senzor!

Izgleda da je tako..ne znam ja bas dobro…

Imam dozvolu za voznju al’ nemam za oruzje… Zato stajem na zuto, na stop, na svaku belu kucu… Ustvari stojim uglavnom…

Hrane se nama i svetloscu.   Sami, protiv njih skoro da nemamo sanse. Cak ni pobednicima  njihov ujed ne ostavlja mnogo mesa na kostima.

Opasno je na njih udariti.

Sabijena u tesnac, njihova moc postaje razorna. Zato je vazno da dobiju svoj prostor.

Pustamo ih da divljaju…  zakatancene,  sve zajedno… u specijalnoj sobi u nasoj glavi.  Tapacirani zidovi drze ih daleko od svetla i svakog zvuka.

Dajemo im da ostare, da ishlape u nama, ogranicene, u tom, dobro bezbedjenom prostoru.  I cekamo…  da se same ugase…do poslednjeg casa okajavajuci nepocinjene grehe.

Nase je da vodimo racuna da se soba ne prepuni…  i da dobro pazimo na katanac.