Nesto

Nesto ruzno se desilo.

Kad dodjes u takvu situaciju zapitas se gde i kada je nastala ta … pragreska..

Pitas se unazad… pocev od tog dana, pa do.. rodjenja.. mozda i dalje…

U kom trenutku su donete pogresne odluke?

Na kojoj raskrsnici smo pogresno skrenuli i nasli ste bas tu?

Da li sam morao tim putem, sa tim likom i tom pamecu…?

Odgovore trazim u ravnotezi. Izmedju zelja i okolnosti, izmedju ambicija i sposobnosti, razuma i osecanja, hedonizma i odgovornosti…

Ne dozvoliti neravnotezi da traje .. ne ici protiv sebe, ali ni ne prkositi svetu u kome zivis, jer niko nije ostrvo.

Kontinuirano odmeravanje i uravnotezavanje je modus vivendi. U svakom momentu imati – dobar razlog zasto.

Nesreca nas uvek zatekne nespremne.. ali i sama izvede do nekog izlaza… i to se mora sacekati.

Ako u svakom momentu spoznajes svoje razloge, u trenutku nesrece, neces se rasuti u kajanju i krivici. Imaces moc da vidis dalje staze…

Nesto ruzno se desilo i mnogo mi je krivo.

Miroslav

Koliko ste se srodili sa svojim nick-ovima?    Da li odredjujete karakter vasem nick-u ili on modifikuje vas?   Da li bi pod drugim nick-om pisali drugacije?

Pre neki dan sam, jedno pola sata, eksperomentisao sa nick-om – Miroslav.      Nesto mi doslo da proverim, al’, da vam pravo kazem, jedva sam i tol’ko izdrz’o.    Uopste nisam umeo da se ponasam!    Nisam znao ni kako, ni o cemu da pricam.    Ziv sam se nadosadjivao!

Taj moj Miroslav izadje tunjav, ustogljen nekako.     Da sam do uvece ostao Miroslav, spavao bi s kravatom.     Daj boze da bi docekao jutro da se ne pridavim!

Nedostaje mu te neke karzme… nema taj shizofreni stav, ne vrcaju pi’tije iz ociju…

Nije to kao kad se predstavis: drnch… drago mi je!

Ili: My name is drnch… just drnch!

Situacija se odma’ izdigne na visi nivo!

Da je pokojni Cita znao na vreme da kaze:   “Ja drnch, ti Dzejn!” .. ovaj plivac bi garant ostao suvog q**ca!

Nemoj sad neko da se javi i da me opali kako sam mu maznuo majmoon-a!     Ima da se obesim na prvu lijanu, cim izadjem s posla!

Ocima biraj, s’ misha ne diraj

Ja ne priznajem ni blogovanje kao aktivnost, ni blogere kao  posebnu kastu. Svi smo mi obicni ljudi, sa svojim karakterima a ovo su nasi zapisi.

Samim tim, izvin’te, ne postujem nikakva pravila blogovanja… al’ zato karaktere pasionirano proucavam.

Sve bi bilo u redu da ne napisa veeeliko: KRADJA, pa ispod ubaci link – pravo na moj post!!?

Kaze, ukrao(?) sam sliku.

OK…

Prvi korak, obrisem pi’tije…oooodma! Obrisem ih i uzivo, a kamo necu virtuelno.

Da proverimo… kad u Google odaberes images, pa ga zamolis za “pihtije” on ti izbaci tanjire, da biras. Medju njima ove pi’tije, stoje na izvol’te i ponavljaju se vise puta.

Pi’tije lepe, slika solidna, format taman za vinjetu. Aj’, rek’o, ovu cu!

Ne pominje se ni grne, ni l’zhica, ni nista… Sve i da ‘ocu, nemam koga da pitam.

Pravo da kazem, ne zanima me ni da pitam. Nema tog tanjira za koji cu da trazim autorska prava. Za tanjire, samo kelneru placam.

U tekstu gde me proglasise za lopova, stoji da slika nije nigde zasticena i da slobodno moze da se koristi bez linka. Par redova ispod …isto to je, kako sam shvatio, zabranjeno ?!?

Ova konfuzija mi vec sapuce ponesto.

Sta postavim na javne servise na netu, to poklanjam. Zahvalan sam sto na taj nacin imam mogucnost da doprem do mnogo ljudi i jos zahvalniji ako ljudi primete nesto na cemu sam radio.

Tako je to sa nama, no-name zgubidanima. Dela stitimo, ako hocemo slavu ili ako bi da ih prodamo. Kad budem hteo nesto od ta dva, odradicu po pravilima, ne bloga, nego zakona i posla. Zastiticu prava i omoguciti odgovarajucu prezentaciju i dokumentaciju dela. Time cu izbeci da zvocanjem stvaram neprijatnosti ljudima koji su na moj rad obratili paznju.

Da sam uz post stavio stavio Warholove konzerve Campbell’s soup, znalo bi se cije su i niko mi ne bi zvocao. Andy je svoje delo uradio tako da niko ne misli na rezance, nego na njega.

Oni drugi moraju da viknu DRZ’TE LOPOVA kako bi izvirili iza pi’tija.

Ja onu sliku vise necu da koristim. Ne dam da mi iko pi’tije ogadi.

P.S. Da je autorka umesto komentara kojim me obavestava da sam lopov rekla: “Ja sam napravila ovo i slikala ga” od srca bi rek’o: svaka cast za klopu i fala za fotku. Ovako…

U pet, kod ringispila

Zvati na analogni sastanak personu koja ima blog je, u najmanju ruku, nonsens,  tim pre ako se prica vodi – o blogu.

Slozicemo se da su slikari najbolji kada pricaju svojim slikama, a ne – o njima. Ili bi bar tako trebalo da bude.

Van bloga, blogo-imajuci-pojedinci  su obicni gradjani/seljaci.. i mogu da teoretisu kao bilo koja druga grupa ljudi.

Blog je ono sto ih izdvaja u posebnu grupu, njihov nacin, speakers corner virtuelne zajednice.

U susretu, jedan na jedan, sa predstavnikom administracije, onaj-koji-ima-blog pristaje na tudja pravila igre. On mora bi da plati taksu i podnese zahtev za svako zvanicno objasnjenje ili odgovor na inicijativu. Ako to ne uradi, kao da nije ni trazio. Po pravilima igre, nikad nije odgovoran onaj koji nema objasnjenja i odgovore, nego onaj koji ne ispuni formu pitanja.

S druge strane, forma sastanaka i okruglih stolova, namece potrebu izrade raznih zapisnika o toku razgovora i inicijativama. Sarenilo ideja i stavova, nuzno trpi prethodno sredjivanje u glavi, blog-zna-kako, odabranih reprezenata zajednice, a zatim i filtriranje zapisnicara pre nego sto, ono sto ostane, po sistemu gluvih telefona, legne na papir. Takav zapisnik po pravilu bude sacinjen tako da ne obavezuje nikog.

Diskusija uzivo sa ljudima koji imaju blog, pa jos o upotrebi blog-a, je negiranje mozda najdemokraticnijeg medija koji danas imamo na raspolaganju. Pristajanje na retro-administrativne forme, priziva vreme kad su nas terali da tabele napravljene u Excel-u prekucavamo na pisacoj masini. Kao pisanje informatickih algoritama guscijim perom.

Blog, kao retko pozitivan rezultat primene drustvenog progresa, omogucava da svi, pred svima, mogu da kazu sve… i da procitaju odgovore.  Potrebno je samo da se svi zainteresovani uloguju i, otvorenog uma, zaplivaju blogo-prostorom.

Tax-free!

Tekovina

Prepadose me, pre neki dan, nekakvom anketom sa dnevno-politickim temama. Gde bas sad, kad sam resio da ostavim psovanje.

Jedno od plicusnih i uopstenih pitanja bilo je: Da li ste za ukidanje prenosa zasedanja skupstine?

Odma’ sam se setio svog jada koji kulja iz usta narodnih predstavnika i bedak koji me zadesi kadgod pokusam da se udubim u diskusije, te bez mnogo premisljanja, onako na prvu, rekoh da mi to u zivotu ni malo ne bi nedostajalo.

Narednih dana mi se vracala dilema, jesam li pogresio ili nisam? Tojest, bas me briga dal’ sam pogresio, nece niko da me ocenjuje, nego – sta je ispravno?

Sve mi se razjasnilo poslednjih dana, kad je izasao na videlo rasireni obicaj nasih manekena gluposti da prekinu rad kad nema kamera! Pored toga, ispade uobicajeno da nastupi nasih sprotista bez problema koriguju poslovnik kako bi oni, u ime naroda, na vreme mogli da se duvaju ako nasi pobede. Kad bi bar zaradjena lova iz raznih Grand Slam-arica isla u budzet, pa da razumem.

Necu da kazem da ono cime se skupstina bavi nije vazno. Naprotiv, veoma je vazno.

Medjutim, dragi narodni predstavnici za govornicu izlaze samo da bi na TV-u bili vidjeni kako, onako montirani u vaznost, deklamuju sta su ih naucili na partijskom. I tako sto puta, pa opet.

Za sve to, njihovo vreme, placamo ih regularno k’o prave glumce, iako statisti provereno manje kostaju. Sve za umetnost!

Nemam vise nikakvu dilemu.

Prenosi skupstine mogu da budu svrstavani u “tekovine revolucije” ali, obzirom na sadrzaj onoga sto u tim prenosima vidimo, pitam se dal’ je ikakve revolucije uopste bilo.

Televizijski minut je skup, cak i za mnogo pametnije prezentacije, pa, ako je vec dzabe, bolje da reprizraju neki dobar decji program.

Iz skupstine, naravno, treba da budemo obavesteni o svemu sto je novo i o svemu sto su se dogovorili. Cini mi se da bi za to bio dovoljan intermeco izmedju dva sitcom-a.

Slika nema veze, stoji mi tu pa da je sklonim negde i obrisem.

Djoka (evo Vam ga!)

Kad je u pitanju svetska estrada, prvo se napravi lozacina spotovima, pa krenu koncerti za velike pare i na kraju, tri’es’ godina kasnije, velike zvezde u fazi poodmakle kostobolje dodju u zemlju seljaka, na brdovitom Balkanu i tu se prave face!

U zlatna vremena kliringa, nasi pevaci su, kad dorastu do sprdnje, imali bas lepu odstupnicu. Spakuju tri para farmerki (jedne za svirku, jedne za prodaju i jedne za po kuci) i pravac Rusija.Tamo zarade deviznu penziju i vrate se lepo ovde da cuvaju unucice.

Djoka je imao peh da odradi turneju vise nego sto mu je trebalo, pa ga je usput strefio slog. Od tada mu mikrofon nepovratno visi (vidi sliku).

Iz meni nejasnih razloga smo ga u poslednje vreme, onako senilnog i razvodnjenog, javno sazaljevali jednom godisnje.

Ovih dana necija “visprenost” izrodila je ideju da njegove pred-humne ostatke posalju na Evroviziju sa sve nekim cirkusom!

Da li to rezon zdravog uma? Sumnjivo.

Jeste da su nam Ruje prosle godine uvalile onu ljigu od pevca sa vestackim klizacem na ledu. Pardon… klizacem na vestackom ledu. Njegova njegova emocijama (u d***) nabijena pobeda je verovatno bila utkana u neki clan gasnog ugovora kojim porobljavaju Evropu.

Rodonacelnici genijalne ideje o recikliranju Djoke su, valjda, hteli da im uzvrate tolike emocije, pa nisu mogli da se sete niceg toliko potresnog kao sto je slanje na binu coveka kome, realno, vise od Evrovizije znaci tudja pomoc i nega.

Prava stvar bi bila napraviti autorski film o karijeri ovog, neosporno zanimljivog lika i prodati to Rusima a evrovizijsko djipanje prepustiti raznim Ruslanama. Greh je staviti utrnulog Djoku pored Ruslane a o riziku po istog ne smem ni da mislim.

Bio bi to pravi zadatak za Nemanju (gitarista Zabranjenog Pusenja), mnogo izazovniji nego Vanish-ovanje Maradone.

To je medjutim grdan pos’o, kosta mnogo i preveliko je da moze da se lako izmanipulise od strane burazer-polit-menadzera.

Masi rucicama!

Svako ko u naselju ima bar potok, organizuje casnu svecanost.

Ja razumem i podrzavam potrebu da se pokazu, svetim idealima odani. 
Al’ nema sanse da bi ga ja danas plivao…ma ni za petokraku a mani za krst!

Nek’ pliva pop, a ja cu letos da mu se oduzim!

Ode!

Kad u zurbi trazis nesto telefonom, bude k’o ovo od malopre:

„Molim te javi mi do podne. Posle idem na sa’ranu. Necu se vracati.“

(!!!!?!?)

„Stani, more,  da popricamo jos malo!“

Jos drzim slusalicu otvorenu, za svaki slucaj!

Pffffffttt!!

Veliki svetski marketinsko-finansijerski balon se napokon izduvao, osamutivsi psihogasom buljuke prodavaca magle, reznih menadzera, berzanskih mesetara i medija sminkera.

Ako vala, vec mi je bilo zlo od njih. Toliko dobrostojecih, lepoupakovanih, praznozborecih, hodajucih nistarija se nakotilo da mi postalo neprijatno sto imam samo jednu karticu, nisam liznuo kola vec dve godine, nisam jeo nista novo odjutros, nemam nijedan kredit…

A kako je radio sistem?

Pravim dve stolice dnevno. Nadjem nekog sa musavim parama i on ulozi u veeeeliki marketing tako da ljudi pozele da smeste dupe bas kod mene. Pocnem da prodajem sedam stolica dnevno a 20 reklamno marketinskih stricnjaka kupe novi auto.

Onda napravim biznis plan u kome projektujem da cu ovim tempom rasta moci da prodam 14 stolica dnevno. Odem u banku i dignem kredit za pogon….. 30 bankara kupe stan i kola.

Onda pljunem jos love da poduprem reklamu i za to obrnem jos jedan krug kredita. Onda bankari i marketing mesetari zarade i kupe moje akcije. Uspeo sam!

Za to vreme i moj komsija poceo da pravi stolice…. Eno ga u banci.. prosiruje pos’o… Privreda raste, jbt!

I onda dolazimo do kriticne tacke. Otkrivamo da ljudi imaju samo po jedno dupe! O, kakva greska prirode! O, kakva nepravda! Samo po jedno dupe! A trzisni analiticari su govorili da je mnogo vise… na bazi sranja koje je oko nas! I platili smo im debelo tu analizu. Oni su akcionari kod komsije….

Evo nas svi zajedno sedimo na stolicama… i preznojavamo se…

Ja bi im vratio kredit al’ nisam prodao… oni bi kupili al’ im se obezvredile moje akcije… jebemti…

I sta cemo sad? Pomagajte ljudi!

Blogo je dosadno!

Nesto mi se cini da je blog crk’o. Il’ je portal crko, il’ je ekipa crkla….

Biva to s vremena na vreme. Zasite se ljudi.

Tacno se oseti kad jednog dana svi nekako stanu odjednom. Do juce sve vrcalo a danas niko nista nema da kaze, zapazi, poruci…

I onda, ako zagrebes dublje, naletis negde na varnicu ili svadju. Caskom se stvore klanovi i krene ona neka tastina: necu ja kod njega jer nece on kod mene, on ce meni da kaze ono…

Tuga ziva, ona najtuznija je kad se neko blogo-naljuti! Na koga bre? Na neki nick, na bajt? Ovo je bre siroka virtuelna dimenzija i ne treba je svoditi na tesan prostor realnosti gde vlada sujeta i tvrda realnost. Ako neko misli drugacije, siroko nam polje svima.

A mozda je ipak crklo blogovanje. Kad pogledam ove razne prikljucke, plejere, tvitere, kasetofone bioskope, mesendzere… svega ima samo teme nema… A nesto nema ni ljudi, samo slike i sprave da jedni drugima porucuju.. kad bi imali sta.

I svi teoretisu. Kako povecati posecenost, kako se ubaciti na agregatore… dvesta blogova o tome kako pravilno praviti blog!

Sve je ovo k’o uvod u konacnu fejsbuk dominaciju. Svi smo prijatelji niokocega. Nas 7859 prijatelja! Blago nama!

Dosadno bre!